U trci da se napravi što brži automobil sa što efikasnijim motorom od sredine 1920. godine uveden je u upotrebu takozvani “olovni benzin”. Od prvog benzina, ciji se oktanski broj nalazio izmedu 40 i 60, do danas razvio se visokooktanski benzin sa oktanskim brojem od 89 do 98.

Prilikom nekontrolisanog eksplozivnog (trenutnog) sagorevanja visikooktanskog bezina bez olova u cilindru motora generiše se snažan udarac na klipove (sa stepenom kompresije od 17:1) što za posledicu ima ubrzano habanje pokretnih delova motora. Da bi se motor zaštitio od ovih udara u benzin se kao aditiv godinama dodavalo alkil-olovo (tetrametil- ili tetraetil-olovo). Uloga alkil-olova je bila da uspori proces eksplozivnog sagorevanja tako da je na taj način štitilo motor, a nije smanjivalo njegove performanse. Kolicina olovnih aditiva dugi niz godina dostizala je vrednosti od oko 0,5 do 1,1 g po litru visokooktanskog benzina. Sa razvojem drumskog saobracaja i sa porastom potrošnje benzina u svetu su se godišnje trošile stotine hiljada tona olova samo kao aditiv za benzin. Prilikom sagorevanja benzina i olovo se oksidovalo tako da se fina prašina izbacivala kroz auspuhe duž svih auto saobraćajnica.

Posledice prisustva olova u životnoj sredini čoveka su dostigle neslućene razmere. Olovo je bilo prisutno svugde oko nas: u vazduhu, u vodi i u hrani. Čovek je, dakle, nesvesno unosio olovo u organizam u preteranim količinama. Efekti trovanja, u visoko razvijenim zemljama do sedamdesetih godina, su dostizali takav obim da se niko nije više mogao zaštititi. Pretpostavlja se da je više od 20% stanovništva u razvijenim zemljama bilo u ozbiljnoj opasnosti. Najugroženija su bila i danas ostala deca. Iz tih razloga početkom sedamdesetih preduzete su razne mere da se sadržaj olova u benzinu znatno smanji, a osnovni motiv za to bilo je evidentno trovanje ljudi. Evo nekoliko reči o trovanju olovom.

Do sada je dokazano da olovo ima samo nekancerogene efekte na zdravlje ljudi, međutim, ti efekti su poražavajući. Pokazalo se da je najbolji indikator za trovanje olovom sadržaj olova u krvi ljudi. Za različite koncentracije olova u krvi dokazane su sledeće negativne posledice po zdravlje:

Akutni efekti (efekti koji se momentalno ispoljavaju):

Smrt deteta ako koncentracija olova pređe vrednosti od 125 µg/dm3 u krvi (1 µg je ravan milionitom delu jednog grama); Oštećenje mozga kod odraslih pri koncentracijama od oko 100 µg/dm3 krvi ili 80 µg/dm3 krvi kod dece; Gastrointestinalne smetnje kod koncentracije olova u visini od 60 µg/dm3 krvi.

Hronični efekti (dugotrajni efekti):

Anemije kod odraslih za koncentracije olova u krvi koje se kreću u intervalu od 50 do 80 µg/dm3; Neurološke smetnje kod odraslih za koncentracije olova u krvi koje se kreću u intervalu od 40 do 60 µg/dm3; Konstatovana je smanjena reproduktivna moć kod odraslih muškaraca za koncentracije olova u krvi koje se kreću u intervalu od 40 do 60 µg/dm3; Vec koncentracije od 10 do 30 µg/dm3 kod dece izazivaju smanjenje koeficijenta inteligencije, usporavanje rasta, slabljenje sluha i slično, dok kod odraslih (kao i kod dece) ove koncentracije oštećuju bubrege, nervni sistem i imuni sistem.

Kao prvi preduzet korak protiv trovanja olovom bio je da se smanji upotreba aditiva olova u bezinu na manje od jedne petine (Slika 1).

Ta koncentracija, nešto manja od 0,15 g/dm3 benzina, je na zapadu postignuta još krajem sedamdesetih godina. I dan danas koncentracija olova ostaje na istom nivou u “olovnim benzinima”.

Dugogodišnja i opsežna ispitivanja sprovedena od strane zdravstvenih radnika u Americi i Nemačkoj, koja su se odnosila na toksikološke uticaje olova na zdravlje stanovništva, su pokazala da sa padom sadržaja olova u benzinu opada s vremenom i sadržaj olova u krvi dece i odraslih (Slika 2).

Interesantno je napomenuti da Svetska zdravstvena organizacija zasad propisuje da je maksimalno dozvoljena koncentracija olova u krvi dece svega 5 µg/dm3. Još prošle godine ta vrednost je bila 10 µg/dm3, a teži se ka tome da se ova vrednost svede na nulu.

Na osnovu ovih podataka može se zaključiti da u našoj zemlji postoji opasnost od trovanja olovom, međutim, podaci o trovanjima nisu pristupačni javnosti iako iskustva drugih zemalja posredno ukazuju da taj problem postoji i kod nas.

Novi aditivi koji se danas ubacuju u benzin, a koji zamenjuju alkil-olovo, su aromatični ugljovodonoci kao benzen ili njegovi derivati (toulen ili etil-benzen) ili kiseonični derivati ugljovodonika kao, na primer, alkoholi (metanol i etanol) i neki etri (metil tercijarni butil etar ili etil tercijarni butil etar). Uloga ovih aditiva je i dalje ostala ista, da se popravi oktanska moć benzina i da se umanji ekspolozivnost vazduh-benzinske smeše. Za razliku od olova tokom sagorevanja novih benzina sagorevaju i svi aditivi. Ovi novi benzini, poznati pod nazivom “bezolovni” ili “reformulisani” i dalje sadrže niz toksičnih i kancerogenih supstanci. Ovi benzini mogu da daju usled lošeg sagorevanja i neke nove kancerogene supstance. Zato savremena automobilska industrija na izduvnoj strani motora ugrađuje katalizator koji dovršava proces sagorevanja bezina i omogućava da se u prirodu emituju uglavnom bezopasni derivati sagorevanja. Kako funkcioniše katalizator biće govora drugom prilikom. Bezolovni benzin je proizvod koji je, kada se pravilno koristi, skoro bezopasan po zdravlje coveka, ali ipak indirektno doprinosi opštoj degradaciji životne sredine, jer se tokom sagorevanja benzina razvija CO2 koji, kako se zna, doprinosi povećavanju “efekta staklene bašte”, tj. utiče na globalne klimatske promene na Zemlji.

Na pitanje da li je bezolovni benzin toksican odgovor je pozitivan. Bezolovni benzin je vrlo toksičan, on ne bi smeo da se nanosi na kožu i opasno je udisati njegovu paru. Kao glavni intoksikanti u bezolovnom benzinu su benzen i njegovi derivati koji mogu da se nalaze u benzinu u koncentracijama od 25 do 50%. To su izrazito kancerogene supstance i zato se mora uvek voditi računa da je katalizator u motornom vozilu ispravan, zatim se mora izbegavati “trovanje katalizatora” sa olovnim benzinom jer se nakon kontaminacije olovom katalizator ne može regenerisati. Preterana upotreba olovnog benzina može čak i fizički da zaguši katalizator i time smanji njegovu propusnu moć.